Kći senatora Prosfora iz Rima. Da bi izbegla brak sa smrtnim čovekom, ona sebe obruči Hristu i zamonaši se na Istoku u zemlji Asirskoj, u manastiru, gde njena tetka, Vriena, beše igumanija. Lisimah, sin nekoga velikaša, imaše želju da se oženi Fevronijom, no kako car Dioklecijan podozrevaše u njemu potajnog hrišćanina, posla ga na Istok, sa Selinom, stricem njegovim, da hvata i ubija hrišćane. Surov beše Selin kao zver, i svuda bez poštede istrebljivaše hrišćane. Lisimah, naprotiv, gde god mogaše šteđaše hrišćane i sklanjaše ih od svoga zveropodobnog strica. Napravivši pustoš od hrišćana u Palmiri, Selin dođe u grad Sivapolj, blizu kog beše manastir devički sa pedeset isposnica, među kojima i Fevronija. Iako joj beše tek dvadeset godina, Fevroniju poštovahu i u manastiru i u gradu zbog velike krotosti, mudrosti i uzdržljivosti. U tom manastiru držaše se pravilo blažene Platonide, ranije igumanije, da se svaki dan petka provodi samo u molitvama i čitanju sveštenih knjiga, bez ikakva drugog rada. Vriena beše odredila Fevroniju da čita sestrama sveštene knjige, i to stojeći skrivena iza zavese, da se niko ne bi zamaivao i plenio krasotom lica njenoga. Čuvši Selin za Fevroniju, naredi da mu je dovedu. Pa kad se sveta devica ne hte odreći Hrista i pristati na brak sa smrtnim čovekom, on naredi da je šibaju, potom da joj zube izbiju, potom da joj odseku ruke, pa prsi, pa noge, i najzad da je poseku mačem. Ali mučitelja - toga istog dana snađe strašna kazna Božja: bes uđe u njega, i obuze ga neki samrtni užas; u tom užasu on udari glavom o mermerni stub i pade mrtav. Lisimah naredi da se telo Fevronijino sabere i odnese u manastir, gde bude česno sahranjeno, a on se sa mnogim drugim vojnicima krsti. Od moštiju svete Fevronije bivahu mnoga isceljenja, a i ona se javljaše u dan praznika njenog i stajaše na svom uobičajenom mestu među sestrama, i sve sestre gledahu je sa strahom i radošću. Česno postrada sveta Fevronija i preseli se u večno blaženstvo 310. a 363. godine mošti njene budu prenete u Carigrad.

Prepodobni Dionisije

Ktitor manastira Svetog Jovana (Dionisijata) na Atonu. Rodom iz Korice u Albaniji. Njegov stariji brat Teodosije udalji se u Svetu Goru, gde vremenom postane igumanom manastira Filoteja. Kada odraste, sveti Dionisije dođe svome bratu u Filotej, i ovaj ga zamonaši. Po Promislu Božjem Teodosije, baveći se jednom manastirskim poslom u Carigradu, bi izabran i posvećen za mitropolita u Trapezunt. Dionisiju pak počne se javljati neka čudna svetlost svake noći na onom mestu, gde on docnije podigne obitelj svetog Jovana Preteče. Objasnivši pojavu te svetlosti kao znak s neba, da tu treba da podigne manastir, Dionisije ode u Trapezunt svome bratu i caru Aleksiju Komnenu, da poište pomoć. Car mu da i novac i povelju, koja se i sad čuva u manastiru. Godine 1380. osnova Dionisije obitelj svetog Jovana Preteče. No kada jednom razbojnici morski opljačkaše obitelj, ode Dionisije ponovo u Trapezunt, i tamo skonča život, u sedamdeset drugoj godini svoga života. A manastir Dionisijat i do danas napreduje i cveta. U tom manastiru nalazi se ikona Presvete Bogorodice, nazvana Pohvala, koju je car Aleksije Komnen darovao Dionisiju. Po predanju, pred tom je ikonom prvi put čitan Akatist Bogorodici, sastavljen patrijarhom Sergijem.

RASUĐIVANjE

"Ko želi otkloniti od sebe buduće bede, mora c radošću podnositi sadašnje". rekao je Marko Podvižnik. Za veliku bedu smatraju ljudi klevetu; i malo je onih koji ovu bedu podnose bez roptanja. O krasni plode blagodušno podnesene napasti! Napast nam se daje za dobru duhovnu trgovinu, a mi propuštamo priliku ostajući prazni na pazaru. Gle, i Atanasije, i Vasilije, i Zlatoust, i Makarije, i Sisoje, i hiljade drugih sledbenika Najoklevetanijeg bili su oklevetani. No Bog, koji sve ustrojava na naše spasenje, tako je ustrojio bio, da na trnju klevete niknu mirisne ruže slave za sve oklevetane radi imena Njegovog. Da nije bio oklevetan, zar bi Stefan video nebo otvoreno i slavu Božju na nebu? I kleveta na Josifa celomudrenog nije li poslužila na još veću slavu njegovu?

SOZERCANjE

Da sozercavam čudesni ribolov na dubini (Lk. 5, 4) i to:
1. Kako apostoli odoše na dubinu i c blagoslovom Gospoda uloviše prepuno ribe,
2. kako sam ja prazan i gladan dok stojim u plićini čula i tu lovim silu i mudrost,
3. kako treba da pođem na dubinu duhovnu, c blagoslovom Gospoda, i tamo ulovim dobar lov.

BESEDA

o današnjem i sutrašnjem danu
Ne hvali se sjutrašnjim danom jer ne znaš šta će dan donijeti (Priče Sol. 27, 1)
Da se ne hvalimo, braćo, onim što nije u našoj vlasti. Vremena i leta položio je Gospod pod Svoju vlast, i On njima raspolaže. Samo Bog jedini zna, da li će nas sutrašnji dan ubrojati u žive ili mrtve? Neki su umrli uoči dana venčanja svoga; drugi su opet silazili u grob uoči dana krunisanja carskom krunom. Da niko, dakle, ne govori: sutra će mi biti najsrećniji dan u životu: sutra stupam u brak! Ili: sutra se krunišem carskom krunom! Ili: sutra idem na gozbu veliku! Ili: sutra mi dolazi dobitak veliki! O neka niko ne govori o sreći sutrašnjega dana. Gle, još ove noći može duša izaći iz tela, i naći se sutra okružena crnim demonima u mitarstvima! Još ove noći može se čovek odvojiti od srodnika i prijatelja, od bogatstva i časti, od sunca i zvezda, i naći se u društvu sasvim nepoznatom, na mestu neviđenom, na sudu neočekivanom.
Mesto da se hvalimo danom sutrašnjim, bolje da se molimo Bogu da nam da hleb naš nasušni danas. Možda nam je današnji dan poslednji na zemlji. Zato je bolje da ovaj dan provedemo u pokajanju za sve minule dane naše na zemlji, nego da sujetno fantaziramo o sutrašnjem danu, o danu koji nam može nikad i ne osvanuti. Sujetno fantaziranje o sutrašnjem danu ne može nam doneti nikakve dobra, dok pokajanje s plačem za jedan dan može nas spasti ognja večnoga.
Gospode pravedni, sagori bezumnu sujetu u nama. Tebi slava i hvala vavek. Amin.