Stefan Uroš V Nejaki je jedini sin i naslednik cara Dušana. Vladao je od 1355. do 1371, a zadužbina mu je Manastir Matejča. On je poslednji vladar loze Nemanjića. U njegovo vreme slabi centralna vlast i oblasni gospodari se osamostaljuju. Posle smrti cara Uroša srpska država prestaje da postoji. Vladavina Uroša, sina cara Dušana, bila je gotovo u svakom pogledu suprotna vladavini njegovog roditelja. I sudbina i istorija ponekad igraju nemilosrdne igre. Tako je prvi potomak cara Dušana poneo nadimak Uroš Nejaki. Novi srpski car koji je titulu nasledio od oca nije uspevao da zaštiti svoju državu, ni od spoljnih napada, ni od unutrašnjih potresa. I kako je već bilo pravilo u srednjem veku, i Uroš je morao da vodi bitku za svoja nasledna prava. Najozbiljniji protivnik mu je bio Simeon Nemanjić, Dušanov polubrat. Iako je celokupna srpska vlastela i crkva stala na Uroševu stranu na državnom saboru u Skoplju 1357Simeon vojno daleko snažniji sebi je dodelio carske dostojanstvene oznake i zavladao Epirom i Tesalijom 1359. Mladi Uroš je uz podršku svoje majke Jelene, državnog sabora održanog u Skoplju i Dubrovčana uspeo je da spase svoje vladalačko nasleđe. Ubrzo srpska država podelila na dva carstva, Uroševo i Simeonovo. U većem delu koji je obuhvatao sve stare srpske zemlje vladao je Uroš. Pretpostavlja se da je umro 2. ili 4. decembra 1371. godine, verovatno posle Maričke bitke, kao poslednji srpski car. Za vreme njegove vladavine, 1365. godine, za savladara je krunisan kralj Vukašin Mrnjavčević sa očekivanjem da će njegovi potomci (Marko Mrnjavčević) naslediti carski presto jer Uroš nije imao potomaka. Te godine Vukašinov brat Uglješa preuzima od carice Jelene (Uroševe majke) vlast u Seru. Posle velikih Dušanovih osvajanja, car Uroš postaje žrtva bahatosti vlastele koja se naglo obogatila u prethodnim ratovima i pljačkama. Infrastrukturna nepovezanost novih teritorija carevine sa jezgrom otežala je uspostavljanje reda i državnih instrumenata. Uroš Nejaki je proglašen za svetitelja 211 godina posle smrti. Njegove mošti su nakon upokojenja ležale u „manastiru Svetog Uroša" u Nerodimlju. Srpski monah Hristifor je 11, maja 1705, preneo Uroševe svete mošti u Sremski manastir Jazak, a zajedno sa njima poneo je i Žitije i Službu Svetoga. (Jedan deo svetih moštiju cara Uroša donet je u manastir Studenicu). Iz Jazka su mošti Svetog Uroša prenošene u manastire Vrdnik i Krušedol, pa su zatim opet vraćane u Jazak. Za vreme poslednjeg Svetskog rata (14. aprila 1942. godine) mošti Svetog cara Uroša morale su ispred bezbožnih ustaša biti uklonjene iz manastira Jazka, i tada su prenete u Sabornu crkvu Sv. Arhanđela u Beograd, gde i do danas počivaju. Njegov lik i narodna tradicija o Vukašinu Mrnjavčeviću, su poslužili kao osnovni motiv za istorijsku dramu Stefana Stefanovića iz 1825.godine pod imenom „Smrt Uroša V“. Pre njega ovaj motiv je pokušao da obradi Emanuel Kozačinski, a njegov rad je preradio Jovan Rajić pod imenom „Tragedija cara Uroša“, ali ta dela nemaju značajnu književnu vrednost. Uroš je veoma mlad i neiskusan sa osamnaest godina nasledio presto u velikoj državi bez unutrašnjeg jedinstva i čvršće povezanosti. Dušanov polubrat Simeon samovlasno se proglasio novim carem, pa je sabor u Skoplju 1357. godine za srpskog cara proglasio Uroša, a Simeon se odcepio od Epira i Tesalije napravio sebi drugu državu. To su počeli činiti i drugi velmoži, tako da je centralna vlast naglo oslabila. Nestalo je jezgro oko kojeg bi se pojedini krajevi čvrsto okpili i povezali u celinu, pa su kao mali delovi postali turski plen.Sin cara Dušana, poslednji potomak dinastije Nemanjića. Carovao u teško vreme raspada carstva srpskog. U Bici na Marici 1371. godineučestvovali su samo dva brata Mrnjavčevića, gde su ih Turci potukli, posle čega godinama skoro i nije bilo većih bitaka sa Turcima sve do Kosovske Bitke 1389. godine u kojoj nisu učestvovale sve srpske oblasti. Krotak, pobožan i blag, on nije hteo silom potčinjavati neobuzdane velikaše, među kojima je najneobuzdaniji bio Vukašin, koji dobrome caru glave dođe. Mučenički postrada dobri Uroš 2. decembra 1367. godine u trideset prvoj svojoj godini. Smrću cara Uroša 1371. godine ugasila se vladavina loze Nemanjića i otpočela agonija srpske države i naroda, vekovima sa raznih strana gaženog, ali nikad satrvenog zahvaljujući baš duhovnoj snazi i nasleđu koje mu je ostavila epoha Nemanjića. Od ljudi ubijen, on bi od Boga proslavljen. Njegove čudotvorne mošti počivale su u manastiru Jasku u Fruškoj gori, odakle su za vreme Drugog svetskog rata (1942. godine) prenete u Beograd i položene u Sabornu crkvu pored tela kneza Lazara i despota Stefana [tiljanoviša. Za vreme ovoga dobrog cara sazidan je manastir Sveti Naum na Ohridskom jezeru; sazida ga Urošev velikaš Grgur.

SVETA JELENA majka Svetog cara Uroša V i supruga cara Dušana. Pobožna, pravoslavna, hristoljubiva i čovekoljubiva, prestavila se u miru kao monahinja Jelisaveta u svojoj zadužbini manastiru Matejči kod Kumanova, primivši pred smrt veliki monaški obraz sa imenom Evgenija. Još za života smatrana od Svetogoraca za svetiteljku. Na njen grob u manastir Matejču dolazile su žene nerotkinje ili one kojima se ne drže deca ili koje nemaju materinskog mleka, i molile joj se i palile sveće. U starim tipicima i zapisima naziva se blaženom i svetom. Godine 1643, oktobra 16, Srpski patrijarh je poslao deo njenih svetih moštiju Ruskom caru na poklon. Njena sveta desna ruka čuva se danas u manastiru Savini u Boki Kotorskoj (i to od 1759. godine), a njeno sveto ime uneto je i u stihiru Srpskim Svetiteljima i Prosvetiteljima. Sveta carica monahinja Jelena – Jelisaveta upokojila se 7. novembra 1376. godine.

Prepodobni i bogonosni otac naš Joanikije, veliki čudotvorac Božji u našem narodu, rodio se u predelima Srpske Dioklitije (ili Duklje), od roditelja pobožnih i imućnih, no koje on potom prevaziđe pobožnošću i bogatstvom duhovnim. Rodio se u drugoj polovini 14. veka i živeo na zalasku slavnog Srpskog carstva i slobodne države, pred početak strašnog i mnogovekovnog ropstva agarjanskog, u koje potom zapade Srpski rod. Sigurno da je Promisao Božji hteo kroz Svetog Joanikija da nagovesti i pokaže verujućem narodu Srpskom i svima pravoslavnim hrišćanima na Balkanu, da je glavna i bitna sloboda ona duhovna sloboda, kakvu je stekao Sveti Joanikije svojim životom pred Bogom i u Bogu, i da svi mi pravoslavni hrišćani na zemlji treba da se najpre borimo za tu duhovnu, Hristovu slobodu, bez koje svaka druga sloboda nije prava ni potpuna. Još je kroz Svetog Joanikija Čudotvorca Bog hteo da pokaže vernim ljudima Svojim da je Duh Božji svagda prisutan među hrišćanima, i da Bog nikada ne napušta narod svoj ako Mu on ostane veran do kraja. I zaista je tako i bilo. Jer su pravoslavni Srbi, potpomagani kroz mnogobrojna iskušenja predugog ropstva Turskog blagodatnim i čudotvornim prisustvom i dejstvom Božjim i Svetitelja Njegovog Joanikija Devičkog, sačuvali svoju veru i duhovnu slobodu u Bogu, a onda su sa verom i pomoćju Božjom stekli ponova i svoju nacionalnu i državnu slobodu.